KONFERENCIJA ZA ŠTAMPU

37. FESTIVAL MONODRAME I PANTOMIME
 POZORIŠTE LUTAKA PINOKIO
ZEMUN, 5, 6, 7 i 8 JUL 2012. 
SPECIJALNI GOST FESTIVALA
REPUBLIKA POLjSKA

Uvodna reč

      Po drugi put u ovom sastavu, pred vama je plod rada našeg ambicioznog tima, koji je dao sve od sebe da pruži najbolju selekciju svetskih i domaćih stvaralaca.

      U teškom vremenu, ovo je vaša i naša mala oaza, Festival za koji smo svim srcem radili, uz želju da ga negujemo uz staru i vernu publiku, ali dovedemo mu i novu, kroz sublimaciju svega što su danas monodrama i pantomima, na prvi pogled omeđeni, a u stvari tako široki pojmovi koji pružaju mnoštvo kreativnih načina za korespondiranje sa publikom modernog vremena.

      Uz podršku javnog servisa RTS, Ambasade republike Poljske, Svetskog udruženja pantomimičara, kao i kroz inkluzivnu predstavu kojom pružamo naš doprinos društveno odgovornom ponašanju, ove godine smo još jači, šarolikiji i ,,glasniji'', i u zvučnom ali i nemom, tananom jeziku znakova, izraza i oblika, koji je univerzalan i neprevaziđen... dobro došli u naš svet.

Lada Mirkov, direktor

Reč selektora

POŠTOVANjE PRINCIPA - POŠTOVANjE BOGATSTVA IZRAŽAJA

   Objašnjavajući prošlogodišnju selekciju naveo sam da sam pobornik ustanovljavanja odrađenog principa i sistima, pa što da ne, i postupaka u postavljanju konkretnog projekata. Osnova za prošlogodišnji princip u selekciji bila mi je teza osmišljena i osvešćena eklektika, što bi se jednostvno moglo reći - poštovanje bogatstva različitosti.

     U selekciji predstava za ovogodišnji Festival poštovao sam taj princip. Na sreću mogao sam i da ga realizujem jer se u konkurenciji za selekciju pojavio značajan boroj predstava različitih žanrova, estetike i produkcije. Sa posebnom radošću naglašavam da se interesovanje za monodramsko izražavanje na domaćoj sceni izuzetno povećalo, tako da je ponuda bila vrlo bogata. Takođe, treba naglasiti da neke pozorišne Akademije na glumačkim katedrama kao obavezni ispit nalažu studentima obavezu monodramskog izražavanja. Tu posebno treba pohvaliti Akademiju Slobomir iz Bjeljine i profesorku Ljiljanu Blagojević, čiji studenti su iznedrili značajan broj monodramskih dela različitih žanrova. Ostaje obaveza menadžmenta Festival da u buduće iznađe načina kako bi se posebnom slekcijom pružila šansa studentima, budućim glumcima u posebnom programu - prva šansa.

      Ovogodišnju selekciju sam predložio u vidu dva programa:

     - program scena, predstave koje svoj scenski izraz vezuju isključivo za pozorišnu scenu (scena    kutija),

      - program ambijent, u kojem se predstave bolje i kvalitetnije izvođački izražajaju u odgovarajućem ambijentu. Ovog puta su to kafanski prostor (restoran Skala) i hol (hol pozorišta Pinokio).  

   Generalno, postojeće bogatstvo i raznovrsnost predstava (u svakom pogledu) za ovogodišnji repertoar želim da prikažem kroz klasični dramski izraz - Nebojša Dugalić (Ispovest Dmitrija Karamazova), Bajruš Mjaku (Odbrana Sokratova), klasičan pantomimski izraz – Bil Bauers (Pod mesečinom Montane), Pedro Ruiz (Kao  film), satirično komediografske – Silvija Božidareva (Dančo, Martin i njihova majka), Ivan Tomašević (Zoran Radmilović), ambijent predstave – Pozorište Carina (Postojanje), Ljiljana Jakšić (Skadarlijka), Jovica Jašin (Franše D’ Epere na Južnom bulevaru), predstave u kojima se prepliće pantomimsko monodramska izraz – Monika Vahovič (Klepsidra), Elza Valentim (Julija), izuzetno istraživačke predstave - Januš Stolarski (Orfej i Euridika), Damjan Kecojević (Verter), Dečji kulturni centar Beograd (Mali princ).

     Što se tiče domaćih učesnika, smatram da je zastupljena prava slika stanja u našoj zemlji, od već provereno dokazanih  (Nebojša Dugalić, Ivan Tomašević), pa preko trenutno potvrđenih pozorišnih istraživača (Ana Sofrenović, Damjan Kecojević), do mladih teatarskih znatiželjnika koji traže mesto na pozorišnoj mapi (Scena Carina, Simple Truth Theatre).

     Od stranih učesnika zastupljene su velike i otvorene kulture (Amerika, Velika Britanija), kulture utemeljene u kvalitetnoj tetarskoj tradiciji (Poljska, Bugarska), kao i istraživačke tendencije (Portugalija) i iz regiona (Makedonija).

      Nadam se da sam zadovoljio intersovanja onih koji prate i navijaju za ovaj Festival.

      Ovogodišnji Festival,  kao specijalnog gosta ima umetnike Republike Poljske. Sverdnu pomoć u realizaciji ove ideje pružila nam je ambasada ove zemlje. Pokušaćemo da ovaj princip (da svake godine jedna zemlja bude specijalni gost) sprovedemo u organizaciji narednih Festivala.

      U okviru pratećeg programa nastavlja se pozitivna tradicija prikazivanja aktuelno izdatih knjiga iz teatrološke oblasti. Ovo puta će biti promovisana knjiga Dejana Penčića Poljanskog Egon Savin, o kojoj će sem autora, govoriti Radomir Putnik, Nebojša Romčević i Aleksandar Milosavljević.

   Kao novinu u pratećoj programskoj delatnosti ovogodišnjeg Festivala posebno bih naglasio kreativne radionice pantomime, koje realizuje Svetska asocijacija pantomimičara.

Milovan Zdravković

Teorija monodrame

OTPORNOST MONODRAME

Pozorište jednoga glumca – monodrama – pokazuje se kao otporno biće. To se može shvatiti i kao neočekivano trajanje stare, oveštale, standardizovane pozorišne forme, što je u opreci sa tekućim ili dominantnim pojavama u izvođačkim umetnostima, a posebno u elektronskim medijima.

Svedoci smo činjenice da televizijski programi – pre svega komercijalnih televizija – barataju tzv. rialiti programima, čija je glavna odlika zavirivanje u tuđu privatnost. Od te nedelikatnosti stvorena je programska platforma koja često prekoračuje graničnu liniju dobrog ukusa i prelazi u patologiju. Deo rialiti programa zasniva se na ispovednom tonu učesnika, na saopštavanju intimnih podataka ili razmišljanja, čime se preuzima monološka forma primerena monodrami i stavlja u službu promocije opskurnih sadržaja.

Monodrama, srećom, odoleva modi instant ispovesti. Monodrama je žilava biljka koja uspeva da opstane u vremenu koje nije naklonjeno umetnosti. Kako to uspeva?

Mogućnosti ima više nego što nam se može učiniti u prvi mah. Na primer, može se osloniti na proverenu, dobru, klasičnu književnost, stranih ili naših pisaca, svejedno. Može tragati za podsticajima u istorijskoj, antropološkoj, etičkoj i filozofskoj ravni, koristeći građu, zapise, memoare, traktate i druge spise kao polazište. Može, zatim, posegnuti za dokumentima i biografijama, zvaničnim i apokrifnim izveštajima o ljudskim sudbinama u vremenu koje nije bilo naklonjeno lagodnom življenju, jer samo se u kriznim situacijama ispoljava prava čovekova priroda. Može, najzad, poći – kako predlaže Nikolaj Jevrejinov – u istraživanje projekcije različitih stanja duše glavnog junaka i u njima naći polazište ali i ishodište razrešenja statusa dramske ličnosti.

Nije li Samjuel Beket svojim monodramama napisanim pre pola veka anticipirao problem samoće, odnosno čovekove usamljenosti, koji se danas  - kako to učitavamo - predstavlja kao problem identiteta koji gubimo u susretu s televizijskim rialiti produkcijama i drugim pseudooblicima života. Beket, u vreme pisanja monodrama, nije mogao znati kojim će putevima poći televizija, nije mogao da zna da će televizijski sadržaji biti pod kontrolom vlasnika medija koji će televiziju pretvoriti u marketinško sredstvo konzumerizma u kome će ideološki obrasci biti samo povremeno korišćeni kao alibi za političke poteze lidera pojedinih država. Sve to Beket, razume se, nije mogao da zna, ali je kao genijalan pisac intuitivno naslutio kuda se uputio svet i blagovremeno je – preko monodrama – taj isti svet opomenuo. Ko čuo – ko ne čuo! Pisac je svoje rekao, dao je dijagnozu, ali čini se da ga nisu čuli oni koji odlučuju o subini sveta. Beket je mogao sve to da kaže koristeći neki drugi književni rod, drugačiji oblik saopštavanja i njemu primeren jezik, ali odabrao je monodrame. Zbog čega? Verovatno zato što monodrama istinu saopštava gledaocu najkraćim putem, licem u lice, bez posredovanja stilskih i književnih ukrasa; monodrama kazuje najneposrednije, a dodatnu snagu joj donosi glumac koji rečenome daju snagu i ubedljivost vlastitog tela. Glumcu je telo glavno i osnovno oruđe. Zato glumac deluje sada i ovde, dok poseduje telo, stas i glas, pogled i maštu. Kada tela više ne bude, glumac odlazi u legendu.

Dospeli smo, dakle, do definicije monodrame kao pozorišnog oblika koji uspeva da nadživi provokacije televizijskih rialiti programa. Ali, nismo pri tome uspeli da spomenemo da je jedan od odlučujućih kvaliteta istrajnosti monodrame – njena umetnička vrednost. Čovekova sudbina izložena u monodrami deluje potresnije i upečatljivije nego kada je neko izrekne u rialiti emisiji. Zašto? Zbog toga što je oposredovana spisateljevim iskazom i lišena svega suvišnog, s jedne strane, dok joj, s druge strane, ubedljivost pruža glumčeva umetnost tumačenja. Otuda se monodrama, bez obzira na društvene, političke, materijalne i druge okolnosti u kojima deluje pozorište, uvek javlja kao otporna, čvrsta i dugovečna biljka koja ne traži mnogo nege i koja uspeva da se izbori za svoj prostor.

I za malo životodavnog sunčevog sjaja.   

Čime će obnoviti svoj prirodan ciklus života.

Radomir Putnik

Festivalski  vremeplov

SJAJ TRAJNIJI OD ZLATNOG BLjESKA KOLAJNI

Subjektivno-objektivni izbor najmarkantnijih učesnika Festivala monodrame i pantomime

O efemernosti glume toliko se raspravljalo, a raspravlja se i danas, i sutra će… Kako umetnost uopšte, ako je prava umetnost, može biti efemerna? Ipak, u nekakvom vrednovanju književnih dela, likovnih umetnosti i muzike, reditelji i glumci su zakinuti, bar prema kriterijumima naše SANU, za mesto među besmrtnicima! Uzalud decenijska nastojanja da im se bar otškrinu vrata.

  Sećamo se neke davne rasprave na tu temu, kada je Ljuba Tadić čvrsto zastupao mišljenje da gluma nikako ne može biti efemerna, jer ako je reč o pravom umetniku, ono što on uradi na sceni, ostaje duboko urezano u pamćenje i svest onih koji su ga gledali i slušali! Ostaje „na polzu svome narodu“ najzad, bar kada je reč o Ljubi Tadiću ostaće u analima pozorišnog života Firence, kada su se tresli zidovi teatra dok su trajale petnaestominutne ovacije i skandiranje posle predstave Sumrak u režiji Ježija Jarockog, Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nema ko ne pamti njegovog Benju Krika!!!

  Najzad, zar ne dolazi publika u pozorište baš zbog glumca? Znam za sve ove decenije koliko pratim teatar, uvek su me prvo pitali pitali „a, ko igra?“ pa tek potom  „a ko je režirao?“ Glumac je ili jeste ili nije,  majstor scene, baš kao što fudbaler svojim bravurama pravi  spektakl zbog kojih ga gledaju milioni,  u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Sve se, dakle, vrti oko aktera. Otuda, bez pomoći dokumentacije, teško da bih sasvim tačno pogodila ko je režirao neku monodramu, ko je dramaturg, kostimograf, scenograf, kompozitor muzike. Ali glumac?! Ono što je radio na sceni, način, glas, gest, mizanscen ostaje duboko u sećanju, jer, tako glasi naziv čuvene predstave Zijaha Sokolovića  „Glumac je... glumac je... glumac“. Postoje, dakle, glumci, po mom subjektivno–objektivnom mišljenju, koji su svevremeni i koji svetle jače od bilo koje nagrade, makar to bila i Zlatna kolajna. Njihove kreativne sfere, Englezi nagrađuju titulom ser poput ser Lorensa Olivijea. U tu grupu, po meni, spadaju Ljuba Tadić, Mira Stupica i Marija Crnobori! I dok se Ljuba ogledao i u monodrami, ali izvan konkurencije, dve prve dame našeg glumišta nisu nikad. Ipak, njihovi kreativni visovi ostaju nedostižni, nekakvi nedosegnuti Mont Everesti glumačke harizme i umetnosti. Potvrdile su to i decenije njihovog trajanja.

I pisac, ponekad, ostaje u zapećku, kao recimo u onome što mi prvo pada na pamet kao najmarkantnije u svih ovih festivalskih godina: Ljuba Tadić i njegovo kazivanje O ratu, o miru, o smrti.  Bilo je to daleke 1979. na sedmom Festivalu. Predstava je bila festivalska produkcija a grupu autorskih tekstova, govore Martina Lutera Kinga, Nehrua, Kenedija, sabrao je tadašnji urednik Politike Dušan Simić. Nema više Ljube a nema ni Dušana Simića. Režirao je Dušan Jovanović. Ljuba sam na sceni, treba li šta više, njegov glas,  ogromne oči pa kad digne pogled i prevrne ona svoja tako zastrašujuća „belanca“. Te ogromne oči na velikoj, gotovo četvorougaonoj glavi, po kojoj je često voleo da mrsi kosu, nekako zavrnutim pokretom ruke, i neverovatno majušne –šake! Šta s njima, uvek mu je bio problem, poverio mi se jednom prilikom, kao što je neskriveno, i sam obožavao onaj, samo njemu svojstven grleni, „kozački“  smeh, kako ga je sam krstio. I danas čini mi se, mogu da prizovem taj neverovatan, samo Ljubin glas! Na Festivalu ostaje kao jedna od najsvetlijih tačaka ta njegova monodrama, kazivanje govora, izvan konkurencije. 

Odmah posle Ljube, ne zaboravlja se ni jedini, jedinstveni Rade Šerbedžija i njegovo tada, kao i danas, zauvek aktuelno kazivanje Krležin obračun sa nama! Tog aprila 1975. godine, na 3.FMP- a igrao je u konkurenciji  i ubedljivo osvojio Zlatnu kolajnu, a igrao je i posle petnaest godina, 1991.  van konkurencije, istu monodramu. Istim posvećenjem jednog od najboljih glumaca ovih prostora koji je napravio i najveću filmsku, holivudsku karijeru.

I zaista, ove dve glumačke gromade, nikada nisu imale konkurenciju. Jedan je Ljuba i jedan Rade!!!

Ipak, kako ne staviti bar uz rame jednog kralja glume, Peru Kralja, bez koga smo nedavno ostali!? I on, kao i Danilo Bata Stojković na prvom Festivalu ostali su bez kolajne! Osvojio ju je Slavko Simić sa Znakovima Ive Andrića. Pera je igrao svoju životnu monodramu Živeo život Tola Manojlović Mome Dimića u adaptaciji i režiji Petra Teslića, a Bata, Putnika njegovog omiljenog pisca i prijatelja Dragoslava Mihajlovića, u režiji Aleksandra Mandića.

A šta tek reći o majstoru na osoben, njegov način, profesoru, doktoru glumačkog zanata, majstoru gesta, mimike, glasovnih modulacija, svevremenog glumačkog umeća –Zijahu Sokoloviću?!   Osvojio je dva puta zlatnu kolajnu. Prvi put  1978 za Glumac je... glumac je... glumac i 2002 za CABAres, CABArei ova druga predstava još mu je na repertoaru. Glumačka tajna ovog umetnika je enigma i za iskusne kritičare. Jednostavno izmiče jeziku.

 Dobri, i u privatnom životu duhovit Ziki, neverovano pozitivne energije i veličanstvenog duha, predstavio se široj publici te 1978.  monodramom Glumac je… glumac je… glumac! Još odzvanjaju ovacije koje su se dugo razlegale u tadašnjem festivalskom Panteonu, scene Zemun-Narodnog pozorišta! Kasnije smo išli zajedno i na prvi Jugoslovenski festival monodrame u Gagenau, blizu Štutgarta, u Nemačkoj. Ljudi su putovali i po hiljadu kilometara iz cele Nemačke, samo da vide naše glumačke zvezde. Bilo je suza i među glumcima i među publikom, često sa malom decom u naručju. Ljudi su došli da vide, da dodirnu žive veličine, Peru Božovića, Zijaha, Šovagovića, Ružicu Sokić, Dragicu Tomas. Ipak, bilo je to već vreme kada su po Hrvatskoj ispisivani grafiti „Srbe na vrbe“. Putovali smo zajedno, i Ružica Sokić i Dragica Tomas i Petar Božović i Zijah Sokolović i Fabijan Šovagović. Šova, sa njegovim čuvenim bičem kojim vitla po sceni dok moćnim glasom, gotovo urla tekst  Ivana Kozarca Đuka Begović kojim je osvojio Zlatnu kolajnu 1976, i maestralni, mršavi i lepi Petar Božović koji je godinu dana posle Šovagovića ovenčao svog Čegovića pisca Dragana Uskokovića, Zlatnom kolajnom.  Vraćali smo se nas nekoliko kombijem, sve te grandiozne Zlatne kolajne, i ja kao izveštač Politike uz silne viceve i štosove do suza, nadahnutog  Zijaha ali i Pere. I onda, na predahu u Minhenu, u jednoj ogromnoj pivnici u kojoj je kažu, Hitler držao svoje prve zapaljive govore, uz ogromne krigle piva i kobasice sa kiselim kupusom,  u atmosferi sa bleh muzikom i preostalim nacistima koji su javno demonstrirali svoju pripadnost Rajhu okićeni ratnim ordenjem, Pera nije izdržao i obratio se Šovi: „Da li se sad osećaš kao kod kuće? Sram te bilo, bio si među prvima koji je stavio potpis na progon Srba!“ Ovaj, izvanscenski ispad Božovićev, za divno čudo, srećom, prošao je bez incidenta. Fabijan je samo spustio pogled. Oćutao je. I više, tokom celog puta nije progovorio! Videla sam da mu je bilo neprijatno, ali, to je bila istina. Posle se nikada više nismo videli niti gledali, na sceni a ni van nje. Naše ljubavi bratstva-jedinstva, počele su uveliko da se rastaču.

Pamtim potresno kazivanje naše predivne Ružice Sokić i tekst Saše Božović, Tebi moja Dolores u režiji Petra Zeca (Zlatna kolajna 1980), nezaobilaznog Mišu Žutića i njegovu Azbuku-Vukov riječnik. Njegova dikcija i način kazivanja ostali su parametri nagrade koja nosi njegovo ime.

Nezaboravni je nastup pionira naše pantomime Ivice Klemenca i naročito muskuloznog, mladog u punoj snazi Laze Ristovskog. Na žalost, Laza nije nastavio, krenuo je drugim putevima.

Prisećam se da su Maja Dimitrijević, neposustala učesnica Festivala, naravno,  i njen suprug Miro Belović, svake godine „izbacivali“ iz te svoje jedinstvene monodramske laboratorije bar po jedno scensko delo, prema tekstovima klasika. Uzbudljiva je bila i Đurđija Cvetić sa  1997. godine Zlatnom kolajnom ovenčanom angažovanom monodramom Deca pakla Jovana Bukelića-Radomira Putnika, pa Mirjana Karanović sa Evom Braun u režiji mladog Gorčina Stojanovića... Prva dama koreodrame Sonja Vukićević nezaboravno je igrala Pomračenje i odnela kući Zlatnu kolajnu 1984. Iskrenu saradnicu imala je u iskusnoj Veri Kostić, pa su i dve godine kasnije nastupile opet tandemski u Quo vadis, ovog puta bez kolajne. Lepi Radoš Bajić probio je „led“ i iskušenja glumca samog na sceni, kroz  svoj istoimeni dramski tekst ali u režiji velike Ognjenke Milićević. E taj  „Led“ mu sada, mislim, kćerka pretvara u film!

Šta tek reći za kraljicu scene Jelisavetu Seku Sablić!? Ko nije video njenu kreaciju Marije Kalas u predstavi Master klas kao da nije gledao na primer Prohujalo sa vihorom! Remek delo, glumice raskošnog dijapazona scenskog izraza, baš kao primadona sa pet oktava! Pamtim i Milku Podrug Kokotović, pa Veroniku Durbešić, vulkan-glumicu crne duge kose iz Prištine, Melihat Ajeti, pa senzualnu performerku pesnikinju, multimedijalnu umetnicu Katalin Ladik i njen Bajer aspirin,  pa Vilija Matulu, Mladena Vasarija, Oj životeeeee Josipa Pejakovića... A tek prvu Zazu Gabor i njen tekst Kako uhvatiti, zadržati i otarasiti se muškarca senzualne i putene, jedinstvene dramske umetnice – Olge Spiridonović! Harala je ta njena Zaza godinama, nastavila je Zlata Numanagić. Milena Dravić je bila najveća senzacija festivala 1991 i osvojila Zlatnu kolajnu publike kazujući tekst Dušana Radovića Milena u svetu muškaraca. Rada Đuričin je višestruka dobitnica i neprevaziđeni tumač tekstova Mome Kapora. Novinarka Mirjana Bobić Mojsilović je ušla na velika festivalska vrata zahvaljujući Svetlani Ceci Bojković i njenom tumačenju Mirjaninog teksta Verica među šljivama, baš kao što je i Suzana Petričević, posle osvojene Zlatne kolajne, 2010 na 35. festivalu monodrame i pantomime, takođe sa tekstom Mojsilovićke Poslednja šansa, stekla mega slavu  osvojivši i milionsko televizijsko gledalište! Njena frizerka Gocili, otvorila joj je i vrata Teatra na Taganke gde je osvojila Zlatnog viteza pa nagradu u Sarajevu... Gledalo ju je na sceni više od 40.000 gledalaca od Kanade do Australije.

I novopromovisana članica Srpskog parlamenta, Vesna Stanković sa kolajnom osvojenom za monodramu Lina od kamena tvrđa 2006. odmah se otisnula u svet i osvajala nagrade na međunarodnim festivalima. Dve vrhunske glumice scene ali i filma i televizije, Mira Banjac i Ljiljana Blagojević pokupile su obe kolajne na festivalu 1989. Mira je igrala tekst Jelice Zupanc Isidora i osvojila Zlatnu kolajnu stručnog žirija, dok je Ljiljana Blagojević dobila Zlatnu kolajnu publike za potresno tumačenje teksta Ive Andrića Zlostavljanje.          

A od prvog pantomimičara ovenčanog Zlatnom kolajnom već 1974, Ladislava Fijalke i tri godine kasnije Samija Molhoa, meni je, bar, najnezaboravniji, ako je književno dopustivo ovako  napraviti stepenovanje, ostao čudak iz Amsterdama – Džango Edvards! Njegov, više, one-man show nego pantomima ili monodrama, nabijen neverovatnom energijom, furioznim smenama prizora, umetnik neverovatnog šarma iako razrok i ružan poput čuvenog Martina Feldmana, doveo je direkciju Festivala u neverovatnu nepriliku kada je u foajeu Zemunske scene Narodnog pozorišta, ispraćao publiku rukujući se s njom, odeven samo u – kaput, koji bi povremeno sasvim raskrlio, poput kakvog perverznog egzibicioniste, prikazujući svu svoju golotinju! Festival monodrame i pantomime tako se, malkice, u svom konzervativizmu približio Bitefu. I svakako, da nikako ne mogu da zaboravim otvaranje petnaestog Festivala, 1987. kada je iz Zagreba došao u Zemun, tada najstariji glumac, Zvonimir Rogoz. Imao je 102 godine i kazao pred prepunom salom deo monologa iz Šekspirovog Ričarda III. Neku godinu ranije, pravila sam intervju sa njim u njegovom zagrebačkom stanu, na četvrtom spratu bez lifta! I dok sam ja još duvala zadihana od penjanja strmim stepeništem, Rogoz se odjedanput bacio na pod, i uradio predamnom  nekoliko – sklekova! Bila sam zapanjena, a ko ne bi?! To se ne zaboravlja.

Ovaj pregled i zavirivanje u moje sive komore sećanja, ne bi imao kraja koliko je velikana scene nekad nam velike zemlje, ali i ove sada Srbije, koliko stranih glumaca i pantomimičara, prešlo pozornicama Zemuna, u sadašnjem Madlenijanumu, pa u Pozorištu lutaka Pinokio. Svakako da je tu mnogo velikih imena od Ksenije Jovanović, Ejdusa, Dragana Nikolića, Irfana Mensura, Bekjareva, da Zablaćanskog, Pavlova, kao i novih imena koja će tek zasvetleti.

 Ako se samo pozovem na brojke da je od obnove Festivala 1996. do prošle godine u takmičarskoj selekciji održano 200 premijernih, od prijavljenih 850 predstava,  da su ih izveli umetnici iz 32 zemlje Evrope i sa drugih kontinenata, koje je videlo 26.000 gledalaca, kako se ne ogrešiti o toliko značajnih umetnika. Moja su sećanja, u nastojanju da se ne ogrešim, prošla kroz nekakav filter Hronosa, jer ipak, vreme i jeste najpouzdaniji presuditelj ko će ući u Panteon umetnosti glume!

Mirjana Radošević

Prilog istoriji pozorišta

DVESTOGODIŠNjICA PRIKAZIVANjA PREDSTAVE

O SRPSKOJ REVOLUCIJI - PRVOM SRPSKOM USTANKU I VOŽDU KARAĐORĐU

12. SEPTEMBRA 1812. U PEŠTI

Poštovani gledaoci, učesnici i saučesnici našeg

Festivala Monodrame i pantomime u Zemunu,

Podsetićemo se večeras na dvestogodišnjicu održavanja pozorišne predstave u čast Srpske revolucije - Prvog srpskog ustanka i njenog Vožda Karađorđa Petrovića, koja je održana 12. septembra 1812. godine u Rondeli, u Pešti, kao "zatvorena predstava samo za Race i Grke". Ova predstava je prikazana na mađarskom jeziku, ali sa divnim srpskim pesmama koje je komponovao tada četrnaestogodišnji kompozitor Gabor Rotkref (Rothkreph, kasnije čuveni kompozitor scenske muzike u Mađara), a pevala ih je najbolja glumica Balogovog ansambla Rozalija Sepataki (Rosa Schönbach, kasnije primadona Peštanske opere). Ona je svaku strofu otpevala prvo na mađarskom, a zatim i na srpskom jeziku. Tada se po prvi put čula srpska reč  i srpska pesma sa velike  Mađarske nacionalne scene.       

Ovo dramsko delo je napisao Ištvan Balog, upravnik Mađarske nacionalne pozorišne družine, reditelj predstave i glumac u ovoj predstavi, a ideju o pisanju dela, prema nekim mađarskim izvorima, dao je poznati mađarski pesnik Jožef Katona. Balog je bio jedan od pionira mađarske dramaturgije i pozorišta, a pošto je bio prijatelj mnogih Srba, kojih je tada bilo veoma mnogo u Budimu i Pešti, a znao je i srpski jezik, ocenio je da delo treba da bude prikazano u formi "komada sa pevanjem i pucanjem", ali i sa jasnom porukom o razlozima dizanja Ustanka, odnosno Srpske revolucije i o visokim moralnim i etičkim principima  kako Vožda tako i svih drugih ustanika  koji su na juriš zauzeli Beograd 1806. godine.

Delo pod naslovom  Crni Đuro ili Osvajanje Beograda od Turaka, igrokaz u 4 čina (Cerny Gyuro vagy Belgradnak, megvetele a Torokoktol. Nezo Jatek 4 Felvonas) ima 61 stranicu formata 20,5-26 cm. Reč je o rukopisu koji nije nikada štampan odnosno objavljen, niti zvanično preveden na srpski jezik. Postoje tri verzije dela i sve se čuvaju u poznatoj Sečenjijevoj biblioteci u Budimu. Samo je Imre Dević, nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Subotici, preveo delove ovoga komada specijalno za moju studiju Karađorđe u drami i pozorištu. Ovu studiju je objavila Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu daleke 1970. godine uz istoimenu izložbu u Galeriji SANU, kojom prilikom su izložena i brojna druga dokumenta o odrazu Prvog srpskog ustanka, odnosno Srpske revolucije, na scenama Evrope i Jugoslavije.

U Balogovom delu pominju se mnoge istorijske činjenice o ustanku, Voždu Karađorđu i borbama, pre nego što ih je objavio Vuk Karadžić, odnosno Leopold Ranke u svojoj čuvenoj knjizi Srpska revolucija (Hamburg, 1829). Balog je podatke i verodostojne vesti dobijao direktno od Srba koji su pomagali ustanak i radili na njegovom širenju, a podstaknut je i Katoninom idejom da će mnogi Srbi doći na predstavu, jer ih je tada bilo mnogo na padinama Budima, ispred zidina, gde su čuvali Budim od Turaka (Ratzenstadt-Srpski deo grada). Sama ideja o prikazivanju Srpske revolucije bila je u duhu Balogovog koncepta savremenog mađarskog pozorišta, jer je on  na svojoj sceni prikazivao dela Molijera, Šekspira, Šilera, Lesinga, herojske tragedije iz mađarske istorije i savremena dela evropske dramaturgije.

Traganje za izvornom dokumentacijom odvelo me u Beč, u Carske arhive (Haus- Hof- u. Staats Archiv; Polizeiarchiv; Kriegs-Archiv; Verwaltungsarchiv), gde su pohranjena bezbrojna akta, pisma i izveštaji špijuna i vojnih komandanata o stanju u Srbiji i o Srpskoj revoluciji.

Za našu temu je od značaja i činjenica da su ovoj "zatvorenoj predstavi" prisustvovala i četiri špijuna, koji su visokoj Dvorskoj policiji poslali izveštaje već sutra, posle viđene predstave. Policija je predložila caru da zabrani predstavu i da naloži pronalaženje onih koji su dozvolili da do predstave dođe, jer je car već ranije (1808) zabranio štampanje i širenje bilo kakvih vesti o Srpskoj revoluciji i sličnim aktivnostima  uperenim protiv Turaka, odnosno Turske carevine sa kojom je bio u dobrim susedskim odnosima.

Predstava o Crnom Đorđu i Srpskoj revoluciji bila je pod prismotrom  jer je prikazivala veliki narodni ustanak  čiji je osnovni cilj oslobađanje od turske vlasti i obnavljanje srpske države na starim nemanjićkim temeljima, na pravoslavnoj veri, na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu, na Kosovskoj mitologiji, na narodnim pesmama i na srpskoj gradskoj kulturi. Strah od eventualne nove, odnosno Obnovljene Srbije, kao nove države ali u starim duhovnim i nacionalno-kulturnim okvirima, sa tendencijom trajnijeg i dubljeg povezivanja sa pravoslavnom Rusijom koja nije bila dobrodošla u postojećoj geopolitičkoj podeli između Austrijskog i Turskog carstva i u vreme Napoleonovih ratova. Ne treba da zaboravimo da je Napoleon nekoliko puta sugerisao Turcima da spreče Srpsku revoluciju odnosno Ustanak, a njegovi oficiri su podučavali turske artiljerce na novim topovima na položajima protiv Srba.

Balogovo dramsko delo Crni Đorđe kako se najčešće nazivalo, nije neka visoka dramaturgija, međutim, njegov značaj je u aktuelnosti samog dela koje se prikazuje u vreme dok još traje Obnovljena Srbija i dok joj je još Vožd Karađorđe na čelu. U samoj odluci srpskog naroda da se opredeli za najkrvavije bitke, sa devizom "sloboda ili smrt", kako se navodi u tekstu drame. Želim da vas podsetim da je delo dobilo dozvolu za izvođenje od visoke Ugarske Kraljevske cenzure i da je tu dozvolu  potpisao cenzor koji se čudnom igrom slučaja zvao Đorđe Petrović.

Predstava je doživela nezapamćen uspeh i prikazivana je nekoliko puta pre zabrane igranja. Bio je to pravi savremeni politički teatar koji je otkrivao istine koje se nisu smele saznati iz drugih javnih izvora. U stvari bio je to dah Francuske revolucije, one prave sa Dantonom i Robespjerom. Ne zaboravimo da je u Pešti otkrivena "Ćelija Jakobinaca" koji su zagovarali dizanje ustanka, a njen "vođa" je bio jedan Martinović, svakako našijenac. Zna se da  su svi umoreni.

Crni Đorđe je delo neodređenog žanra. U njemu se, u Brehtovom duhu, nižu scene koje su povezane jednim glavnim ciljem: prikazivanjem Srpske revolucije/Prvog srpskog ustanka kao oslobodilačkog pokreta koji teži oslobađanju od dugotrajnog turskog ropstva, isterivanju Turaka iz srpskih prostora,  oslobođenju Beograda kao glavnog grada srpskog naroda i obnovi Srpske države kao jedne od najstarijih država na Balkanu. Delo ima više "tokova", mešaju se velike scene sa ratnim sadržajima, sa scenama ljubavnim, sa nizom sporednih scena u kojima se prikazuje Karađorđe  kao glavna ličnost ustanka, od njega sve potiče, sve se vraća  k njemu i on predstavlja velikog mitskog heroja, nepodmitljivog, pravednog, hrabrog, koji rukovodi bitkama i predviđa događanja.

Glavne ličnosti u delu su:

          . Cserny Gyorgy, Szervianak Goszpodarja......................Nagy Ur

          . Mladen Jakab.................................................................Lang Ur

          . Glavas.............................................................................Szilagy Ur

          . Rusitza, ennek Testevere, Damian Kedvelle................. Szeppataki L.

          . Harafeitzi, egy Harumbassa........................................... Gorog Ur

          . A Betyarok Eloljaroja.................................................... Kemeny Ur

          . Damian Kozember......................................................... Balog Ur (igrao kovača)

          . Ambrus Czigany, Belgradi Kovats................................ Deri Ur.

Naveo sam samo najznačajnije ličnosti i glumce koji su ih igrali i to sa plakata druge predstave od 15.septembra 1812. godine. Nažalost plakat prve predstave nije sačuvan, ili je zagubljen, odnosno izgubljen. Inače u predstavi je igralo 19 glumaca i glumica, članova Balogove družine.

Balog je uvek sebi dodeljivao male, sporedne uloge, iako je bio upravnik Putujućeg pozorišta, reditelj i prevodilac dela koja je prikazivao. Za njega Bečki dvorski špijuni kažu da je znao srpski,odnosno kako pišu "ilirski jezik", a pretpostavlja se da mu je majka bila od našijenaca, Srpkinja, Hrvatica ili Bunjevka.

Radnja se događa u Smederevu i Beogradu od 1804. i početka  ustanka do 1807. godine i zauzimanja Beograda. Prikazan je izbor Karađorđa za Vožda. Posle jedne pobede nad Turcima on zabrani pljačku i razvlačenje plena, što kod nekih ustanika izaziva revolt. Nezadovoljni njegovom odlukom oni ga napadnu, ali on ih sve savlada. Kada on nešto odluči više ne prima tuđe savete, niti primedbe. Po odelu se ne razlikuje od običnih boraca, a jedan deo tajne njegovog uspeha leži i u velikoj privrženosti svojim saborcima.

Navešćemo neke delove iz Crnog Đorđa u prevodu Imre Devića  sa starog mađarskog jezika, na kome je delo pisano, kako bi čitalac stekao određenu sliku o najznačajnijim momentima u predstavi, odnosno poslednjim scenama iz druge verzije Balogove drame, jer on je stalno doterivao, menjao i usklađivao prema potrebama publike i zavaravanja cenzure i špijuna.

Drugi čin, prva slika. Ulica u Smederevu. Crni Đorđe, Glavaš, Sima Marković i drugi. Oslonjeni na oružje razgovaraju i čekaju. Posle prepirke sa Simom da li treba sada prestati sa ustankom i pokoriti se jačoj turskoj sili ili nastaviti borbu dalje, do konačne pobede, Karađorđe uzima reč i kaže:

"...Govoriću samo onima u čijim grudima junačko srce kuca. Samo onima koji borbu i sve njene nedaće smatraju svojim životnim smislom. Sada, kada nam se sreća nasmešila, kada nas u svoj zagrljaj prihvataju sva hrišćanska naselja, kada smo turske čete doveli do sloma i kada ih posmatramo kako beže pred nama - ko bi mogao da bude taj koji bi skreštenih ruku pošao u svoju kolibu? Ne! Sada je prilika da dokažemo koliko volimo našu otadžbinu. Na oružje, braćo! Na život ili smrt! Život ili smrt za otadžbinu..

Sima: Verovatno nam predstoji ovo poslednje...

Karađorđe: Neka bude! ONAJ KOJI JE UZEO ORUŽJE U RUKE TAJ SE I ODLUČIO.“

U drugoj slici, na istom mestu radnje, dolazi Miletić, turski poslanik iz Beograda.

„Miletić: Braćo moja, hrišćani. Ja sam poslanik mira. Molim za pažnju... Dolazim pravo iz Beograda, šalje me beg da vam ponudim  milost ako položite oružje.

Karađorđe: Milost?! Obećanje lepo zvuči. Ali, nama je ipak sasvim svejedno, jer ono što nismo nikada uživali, za šta nikada nismo ni znali, njegov značaj ne možemo ni da cenimo.

Miletić: ... Ako se budete pokorili, dobićete slobodu zapisanu u fermanima. Neka vođe ove vojske samo dođu u Beograd  gde će se o svemu tome moći posvedočiti usmeno i pismeno.

Karađorđe: U Beograd?!  Mi ćemo tamo sigurno doći, ali tada ćemo tamo i ostati!... Već je prošlo 400 godina kako nas ugnjetavaju, kako nam crkvu i veru našu ismejavaju. Evo, ovde stojimo pod okovima ropstva i ne možemo da uživamo blagodeti života koje imaju drugi narodi, Englezi, Francuzi, Nemci. Mene je sudbina predodredila da budem na čelu jednoga naroda, iako ne znam pošteno ni svoje ime da napišem. Ali se zato zaklinjem da ću ga sabljom urezati na čelo našim neprijateljima, bezbožnicima.

Idi, i reci onome ko te je poslao da mi nemamo nikakvog poverenja u njih i da ćemo Beogradu izručiti našu poruku topovskom paljbom.

Miletić: Ko te je postavio da budeš na čelo naroda? Da govoriš u njegovo ime. Ja se obraćam vama svima. Prihvatite moj predlog.

Glavaš: Svi smo mi progovorili  kroz njegova usta. Čuo si naš odgovor i sada idi!

Miletić: Namerno želite u smrt?

Karađorđe: Mi ćemo se boriti po pustarama, gladni, po planinama, žedni, podnosićemo sve tegobe - čak i kada bi se šuma, kojim čudom pretvorila u Turke a lišće u kuršume.

Naša odluka je tako postojana da na ovoj zemlji nema takve slatkorečivosti koja bi nas mogla zavesti i odvratiti od naše odluke. Zato se okani ovih momaka koje si hteo da pridobiješ jer bi samo mogao da se uveriš u njihovu hrabru odlučnost i da čuješ štošta o sopstvenoj podlosti."

Delo  je igrano sa mnogo statista, sa raskošnim srpskim kostimima, uz pratnju orkestra Mađarskog teatra a završavalo se vatrometom i scenom Beograda u plamenu (kao što je opisao  Jozsef Waldapfel, Balog I, 1932). Protkano je divnim pesmama, a spektakularnost je samo jedna strana predstave.

Mnogo značajnija je druga strana predstave, sam sadržaj i smisao dela, njegova poruka i osnovna ideja u kojoj dominira misao: SLOBODA SE STIČE VLASTITIM SNAGAMA, OTPOROM, ORUŽJEM, VEROM U POBEDU I JEDINSTVOM TEŽNjI USTANIKA I NARODA.

Delo se završava prikazom VELIKE BITKE ZA BEOGRAD. Napad počinje tako što jedan srpski ustanik/glumac utrčava u gledalište kroz publiku, puca na Turke na sceni, povezujući publiku sa scenskom radnjom, a završava se scenom u kojoj TURCI NA JASTUKU IZNOSE KLjUČEVE BEOGRADA I PREDAJU IH KARAĐORĐU. BEOGRAD JE U PLAMENU, USTANICI SA KARAĐORĐEM SLAVE POBEDU. Poslednje reči drame izgovara Karađorđe i one su upućene ustanicima: "Nekada sam vas molio da u teškoćama ne gubite nadu, da se ne plašite nadmoćnijeg neprijatelja, a SADA VAM PORUČUJEM DA PAZITE DA VAS NE ZASENI VELIKA SREĆA POBEDE!..."

Danas znamo da su već pripremanje predstave pratili carski špijuni, i oni su jedino tačno utvrdili datum premijere, ponašanje publike, nacionalno-kulturne i političke efekte.

Jedan  agent/špijun istoga dana šalje izveštaj u Beč. "NB (nota bene) Pester Br. 13. dana 12. septembra 1812.- Danas će se u Ugar. nacionalnom pozorištu izvesti Crni Đorđe (Georg Cerny) i za taj komad su odštampane ove pozivnice, što se do sada nikada nije desilo, i igraće se samo na zadovoljstvo Srba (Ratzen) i Grka."

Vidimo da je agent znao, pre održavanja predstave, mesto izvođenja (Rondela), za tajnost ovog  scenskog čina, za pozivnice i plakate, koje nažalost ili nisu sačuvane ili su uništene. One bi bile prve plakate i pozivnice u istoriji srpskog, odnosno srpsko-mađarskog pozorišnog zajedništva.

Ovaj izveštaj je samo deo podužeg izveštaja  koji nam nije sačuvan, a pored ostalog govori i o praćenju Srba, Grka i Mađara i drugih, i o njihovom držanju prema Napoleonu, koji je tada na Moskvu pošao bio, a zatim i o tajnom liferovanju oružja za Srpsku revoluciju/ Ustanak, a i o sastancima "Vlaških Ilira" (Walachische Illyren), i drugim značajnim događajima iz Pešte i Mađarske, svrstavajući tako predstavu Crnog Đorđa među najznačajnije događaje u Pešti tih dana. O tome govori i činjenica da su četiri agenta pratila prikazivanje Srpske revolucije na sceni Nacionalne pozorišne družine Mađarske. Pratili su i odraz predstave na stanovnike Pešte i pokušavali su da dobiju rukopis teksta.

Agenti su vrlo različito shvatali i opisali samu predstavu i reakcije publike, međutim agent pod šifrom " A.a." je video i osetio, odnosno razumeo dublji smisao predstave i u svom izveštaju broj 210 (No. 210, Rapport den. 1-ten Oktbr. 1812) kaže:

"U svom raportu br. 206 javio sam o predstavi narodnog komada (Volksstück) Crni Đorđe (Czerny Georg), i tome priložio i pozorišne plakate.- Sadržaj komada je u tome da se Ilirska nacija u toku mnogih godina osećala potlačenom, uglavnom, od svojih viših gospodara, Visoke porte, i da sva njena prava i slobode i privilegije koje su joj date pod svetom zakletvom, nisu održane; u najtežim nedaćama, dakle, ustao je Crni Đorđe i nagovorio je većinu nezadovoljnika da se prihvate oružja, DA BI SEBI I SVOJOJ NACIJI PUTEM SILE IZVOJEVALI (POVRATILI) IZGUBLjENA PRAVA.

Pevane su i slobodarske pesme na ilirskom jeziku, koje su naišle na bezumno odobravanje. (...) Delo se prikazuje skoro svake nedelje jedanput uz beskrajno odobravanje."

Nažalost njegov izveštaj br. 206. nije sačuvan, ili ga nismo mogli pronaći.

Već 5. oktobra 1812. poslušni šef policije šalje caru predlog da naredi Ugarskoj dvorskoj kancelariji povlačenje i najstrože ispitivanje dela "...  a do tada takođe blagoizvoleti ZABRANITI SVAKO DALjE PREDSTAVLjANjE."

Car je naredio da se zabrani prikazivanje komada i da se povede istraga protiv onih koji su dozvolili prikazivanje.

Ugarsko Kraljevsko namesničko veće je tek 1813. dopisom odgovorilo na zahtev cara Franca prvog, objašnjavajući da mu izlazi u susret, ali da su prethodno (pre davanja dozvole za izvođenje) obavljene sve potrebne formalnosti. Odluka koju donosi ovaj najviši politički vrh u Ugarskoj glasi:

"ODLUKA - Istina je da se u ovom rukopisu ništa ne suprotstavlja pravilima cenzure, niti se opisuje drugi politički položaj Srba do li onaj koji je u Bečke Efemeride unesen, ali ipak to što je Kraljevsko namesničko veće ustanovilo da ova TEMA, KOJA SE ODNOSI NA JOŠ ŽIVE LIČNOSTI I ČIJI JE GLAVNI SADRŽAJ USTANAK POMENUTIH SRBA PROTIV OTOMANSKE PORTE, KOJA JE SADA POVEZANA PRIJATELjSTVOM SA AUSTRIJSKOM MONARHIJOM, ....odlukom takvom, dakle, utoliko manje može da se, uz pokorno mišljenje  ovo najposlušnije Kr. ugarske dvorske kancelarije, odobri, kad su već ovde isto tako ponizno primljena, najviša naređenja Vašeg Presvetlog Veličanstva..."

Odluku je potpisao grof Erdedi. Iz ove odluke izbija ponizno strpljenje, ali i podosta gorčine.

Na ovu Odluku car ponovo piše Ugarskoj dvor. kancelariji:

"Namesničko Veće, budući da je - mada je bilo opomenuto od strane cenzora na Moju odluku kojom se zabranjuje objavljivanje spisa koji se odnose na kretanje Srba - odobrilo izvođenje ove drame, TREBA DA IZLOŽI DA NjENO IZVOĐENjE IPAK I DALjE TREBA DA OSTANE ZABRANjENO.

                                                                    U Beču 14.aprila 1813.

                                                               FRANCISKUS PRIMUS s.r. "

To je trebalo da bude kraj prikazivanja Crnog Đorđa i oslobađanja Beograda, u Pešti. Poslednja zakazana, plakatirana predstava za 12. novembar 1812. zabranjena je. Ipak, delo je igrano još nekoliko puta u Pešti (1830, 1834 ), i 1857.

Balog je sa svojom  Mađarskom nacionalnom pozorišnom družinom otputovao u provinciju. Prema zabeleškama iz njegovog Dnevnika (Balog Istvan. Naploja) on je na svojim dugačkim putovanjima prikazao Crnog Đorđa u pedesetak gradova, gradića, zatim u dvorcima velikaša, a verovatno i srpskih bogataša (Alojz Ujes. Karađorđe u drami i pozorištu. Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1970).

Istina o Srpskoj revoluciji/Prvom srpskom ustanku širila se kroz Ugarsku, kroz Austrijske provincije, kroz Vojvođanske gradove tokom 19. veka. Mi još nismo stigli da izučimo gde je sve Balog prikazivao svog Crnog Đorđa, ali ni Mađari čiji je to mogao da bude naučno-istraživački projekat, jer oni su poodavno osnovali Institut za izučavanje pozorišta (Magyar Szinhaz Intezet, Budapest). Možda ćemo u okviru projekta Pozorišna kultura na tlu Vojvodine od najstarijih vremena do naših dana čiji sam autor i prvi rukovodilac, a koji se realizuje preko Pozorišnog muzeja Vojvodine u Novom Sadu, pokušati da izučimo i ovaj delić naše i mađarske pozorišne umetnosti/kulture.

Izgleda da je Joakim Vujić, "otac srpskog pozorišta", prisustvovao predstavi  ili bio u nekom dogovoru ili dosluhu sa Balogom, a poznato je da je još 1806. godine iz Zemuna durbinom posmatrao kako Karađorđe sa ustanicima zauzima Beograd. On je preveo Balogovo delo, verovatno odmah posle prvih predstava, ali ga je podneo onom istom cenzoru knjiga Đorđu Petroviću, koji je  dozvolio Balogu da igra  Crnog Đorđa. Iako ga je cenzor odobrio ovaj Vujićev prevod za štampanje odmah posle primanja Vujićeve molbe, sa obrazloženjem:

"...ipak ponizno smatram da se isto delo može odobriti za štampu, zbog sledećeg: jer je baš ta tragedija na mađarskom jeziku, u Pešti, tri puta ove godine javno izvedena u Ugarskom pozorišnom udruženju, po dozvoli ovog uzvišenog suda, a, zatim i s toga što će biografija samog tog Crnoga, na nemačkom jeziku, u Beču, iste ove godine, kao što stoji pod 2. štampana ugledati svetlost javnosti."

Cenzor Đorđe Petrović je potpisao svoju dozvolu, odnosno predlog za štampanje "... u Budimu dana 11. decembra 1813. godine".

Nažalost, više vlasti nisu dozvolile "..štampanje dela azbukom ćirilskom". Vujić je sa sobom nosio svog Crnog Đorđa i zauzimanje Beograda ot Turaka skoro kroz ceo svoj život, i uspeo da ga štampa tek 1843. godine kod Kaulicija u Novom Sadu (preminuo je 1847).

Vujić je verovatno Balogovo delo preveo, posrbio i na svoj način "preradio" odmah 1812. dok su još izvođene predstave u Pešti, ali je mudro ćutao, jer je početkom sledeće  godine  (8. januara 1813) dobio veliko priznanje sa još devet srpskih učitelja, kao jedan od najboljih učitelja u srpskim školama u Ugarskoj, pa je popričekao da dobije tu veliku nagradu, ali i da vidi šta će biti sa Srpskom revolucijom/Ustankom i Karađorđem, pa tek onda da podnese molbu  za štampanje prevoda.

Verujem da je J. Vujić osetio taj veliki istorijski trenutak kada je mislio da treba da srpsko građansko, svetovno pozorište započne na srpskom jeziku sa Balogovim, odnosno njegovim delom Crni Đorđe ili Zauzimanje Beograda ot Turaka. Izgleda da je deo svog "pozorišnog školovanja" Vujić apsolvirao u Pešti, dok je živeo u Sent Andreji, jer će mu  upravo Ištvan Balog, Lang Adam - čuveni mađarski glumac, prevodilac i organizator pozorišnog života u Mađara, koji je u Balogovom Crnom Đorđu igrao  najveću ulogu posle Karađorđeve Jakova Mladenovića - Toma Feher, šef scenske tehnike u Rondeli, zatim  J. Jakobović, član tehničkog sektora u Rondeli i Milovan Vidaković (1780-1841),  poznati srpski pisac, biti potpisnici i garanti na Molbi za prikazivanje Kocebuove Kreštalice, koju je J. Vujić podneo visokim vlastima u Pešti 22. jula 1813. godine.

Novije srpsko građansko pozorište nastalo je u Pešti velikim trudom Joakima Vujića i svestranom pomoći Ištvana Baloga autora dela Crni Đorđe. To iskreno zajedništvo srpskih i mađarskih intelektualaca i pozorišnih stvaralaca rezultovalo je i prapremijerom Kocebuove Kreštalice, dakle prve predstave na srpskom jeziku na sceni Rondele (A. Ujes. Pozorišno stvaralaštvo Joakima Vujića. Povodom 175-godišnjice prve pozorišne predstave u Srba 24. avg.1813. godine. SANU, Beograd, 1988.). U ovoj prvoj srpskoj predstavi igrali su i članovi Balogove družine. I to sam Balog, ulogu Petra služitelja, njegova sestra Juliana Balog i T. Feher. Balog je omogućio da predstava bude izvedena u Rondeli Mađarskom pozorištu, dao je i pozorišni orkestar za muzičku pratnju, a sasvim sigurno je opremio  Vujićevu predstavu adekvatnim dekorom. Tako je mađarski pozorišni sistem omogućio pojavu srpskog pozorišta na evropskoj sceni još za vreme postojanja Karađorđeve Obnovljene Srbije.

Bilo bi međutim neophodno da se više izuče stvarni uticaji mađarskog teatra na srpski i da se delimično izmene prevaziđena tvrđenja Davidovićeva u Novinama Serbskim iz carstvujuščega grada Viene koji je napisao da je Vujić pripremio prvu srpsku predstavu u Pešti  i da je "Sodružestvo jedno učenika Gimnasije Peštanske" prikazalo Kreštalicu, što su nekritično preuzimali i drugi naši teatrolozi i istoričari teatra (J. Skerlić, M. Tomandl i drugi). 

J. Vujić nije odustao od stvaranja srpskog pozorišta, on svoj prevod i posrbu Balogovog Crnog Đorđa već 17. avgusta 1815.  prikazuje  u Gradskom pozorištu u Segedinu, iako se zna da je car zabranio prikazivanje Balogovog dela. Iznenađuje i vest Ujedinjenih budimsko-peštanskih novina (Vereinigte Ofner-Pester Zeitung. 28. Sept. 1815) koje na prvoj stranici objavljuju zahvalnicu J. Vujiću koji je prihod sa predstave "herojske drame pod naslovom Osvajanje Beograda na ilirsko-srpskom jeziku" poklonio u dobrotvorne svrhe" (J. Vujić. Životoopisanije. Karlovci, 1833. Str. 427-428). Iako je predstava data uz odobrenje vlasti, bila je to vešta prevara, jer je Vujić sa segedinskim srpskim sveštenstvom uspeo da ubedi vlasti da se delo igra i da je dozvoljeno. On je već 4. sept. 1815. u Novom Sadu prikazao svoju verziju Balogovog dela Crni Đorđe ili Otjatije Beograda ot Turaka.Tako je  ostvario svoj san, da srpskoj publici na srpskom jeziku prikaže Osvajanje Beograda od Turaka u trenutku kada su srpske vojvode sa porodicama još bile u Novom Sadu, koji je bio pun izbeglica. Austrijske vojne vlasti su bile zatečene i uznemirene, jer su na granicama već pristigle turske trupe koje su mogle svakoga trenutka da krenu u akciju. Pokrenuta je velika vojna i policijska mašinerija i nakon češćeg prikazivanja predstave, tek 5. decembra 1813. predstava je zabranjena. Vujić je stražarski sproveden u svoju Baju.

Vojne vlasti iz Beča šalju dopise u Segedin, Suboticu, Sombor i Temišvar, tražeći od magistrata ovih gradova da hitno odgovore da li je  u njihovim gradovima prikazivana Balogova drama o Karađorđu i Srpskoj revoluciji. Svi su odgovorili da nije, samo je Segedin odgovorio da je prevaren. Podvući ću činjenicu da su više od polovine senatora bili Srbi.

Još jednom je Balogov Crni Đorđe svečano prikazan u Pešti u Nacionalnom teatru  i to za Balogov jubilej. Svečana predstava odigrana je poslednjeg dana sezone 31. avgusta1857. godine.

Balog je delo posebno priredio i preuredio, pretvorio ga je u spektakl sa srpskim narodnim kolima za koja je naš poznati kompozitor Kornelije Stanković komponovao muziku, dok je mađarski kompozitor N. Đerđ (Novak Gyorgy) komponovao druge melodije. Sve je imalo svečani, svečarski karakter. Uspeh je bio izuzetan, ali jedan kritičar napominje:

"... Čuli smo da su Ištvana Baloga glumci nagradili zlatnim vencem za ovaj njegov jubilej..."

To se obično radilo na sceni pred publikom, sada je to bilo opasno. BALOG JE ZAISTA OVENČAN ZLATNIM VENCEM, ALI IZA SCENE!

Podsećam gledaoce Zemunskog festivala monodrame i pantomime, da još nije štampana ni jedna verzija Balogov Crnog Đorđa, a trebalo bi to realizovati radi naše istorije pozorišta i kulturne istorije, pa predlažem da to zajednički učine Srpska i Mađarska akademija nauka.

Želim da na kraju ovog rada podsetim čitaoce da Balogova drama o Srpskoj revoluciji/Ustanku nije prva, jer je Ferdinand Kulmer (Johann Baron von Kulmer) vojni zapovednik u Zagrebu, još 1807. godine napisao dramsko delo Hrabri Srbi (Die tapferen Servier), koje je prikazao 1807. godine u svom privatnom pozorištu. Izvela ga je nemačka profesionalna pozorišna trupa  J. Bubenhofena koja je boravila u Zagrebu  1803-1817. Delo nisam uspeo da pronađem, a pri svom istraživanju u Institutu za teatrologiju JAZU u Zagrebu 1969. pokazali su mi samo "košuljicu" u kojoj je nekada bio smešten rukopis.

Najznačajnija predstava o Voždu i Srpskoj revoluciji prikazana je u Beču, u čuvenom Carsko kraljevskom i Dvorskom Burgteatru 1849. godine. Naslov drame je Crni Đorđe (Czerny Georg), a pisac je bio Anton Panaš (A. Pannasch). Bila je to veličanstvena pozorišna predstava, ali bez cara i njegove porodice u svečanoj loži, jer to je bilo vreme kada su revolucionari u Beču već počeli da razvaljuju kapije carskog dvora a carska porodica je izbegla. Tada je na scenu ovog carskog teatra uskočio Karađorđe sa svojim ustanicima. Međutim, u živom životu su Kozaci iz carske Rusije, čete Bana Jelačića i vojska Knićaninova, uspeli da oslobode Beč od revolucionara i pomognu restauraciju Austrijske carevine. Spektakl o Srpskoj revoluciji su pripremili najbolji glumci Burgteatra. Karađorđa je igrao L. Leve (Ludwig Löwe)  veliki prvak Burgteatra, a neki kritičari su ocenili da mu je to najbolja uloga u karijeri.

Od 1804. godine do naših dana odraz Srpske revolucije/Prvog srpskog ustanka sa Voždom Karađorđem na scenama Evrope i Jugoslavije je ukazao na veliki interes pozorišta za našu tematiku. Prikupljajući podatke i dokumentaciju i dramska dela o Srpskoj Revoluciji uspeo sam da do sada (2012.) prikupim preko 50 (pedeset) dramskih dela na šest jezika. Skoro ni jedan vojskovođa u istoriji nije dobio tako značajno mesto u pozorišnoj umetnosti kao Karađorđe. Nadam se da će mlađi istraživači uspeti da sa više interesa i znanja prouče i objasne taj fenomen.

Alojz UJES, red. prof. FDU