ODBRANA SOKRATOVA

Pozorište jednog glumca, Skoplje, Makedonija

Pisac: Platon

Režija: Dritero Kasapi i Dino Mustafić

Sokrat: BAJRUŠ MJAKU

Platon: Besfort Idrizi

Snimatelj: Ibrahim Džemaili

Scena: Krste Džidrov

Kostimi: Blagoja Micevski

Muzika: Samir Durguti

Kamera: Fejmi Daut, Besfort Imami

Montaža: Betim Zećiri

Produkcija: Pozorište jednog glumca Skoplje i Interkult Stokholm

SOKRATOVA ODBRANA SLOBODE

          Opšte uzev, sloboda je polazna tačka za sve što radimo u životu. Nije nam data zauvek, moramo je svaki dan držati na oku, kako bismo je iznova promišljali i čuvali u sebi i vladi koju biramo.

          Nikada ne smemo tvrditi da živimo u demokratiji bez mane, niti da je ona zauvek uspostavljena. Sloboda bez demokratije nije moguća. Zato je moramo negovati i odmah reagovati ukoliko je ugrožena. O tome su nas upozoravala iskustva iz 20. veka kroz scene holokausta, koncentracionih logora i rata, izgnanstva i likvidacija onih koji se nisu slagali sa većinom. Pluralizam mišljenja je predispozicija za ljudske slobode, jer ukoliko ga nema, stvara se očigledna neravnoteža, ideološki terorizam, rasizam ili nacionalizam. Intelektualci su razvili sposobnost da osete duhovnu nelagodnost kada sloboda nestane, i kada se pojave radikalizam i totalitarizam kao istorijski refren horora u autoritarnim zemljama. Slobodno mišljenje se oduvek opiralo takvim režimima, to je jedina slobodna teritorija koja nam omogućuje da razvijamo misli i osećanja kojima otkrivamo i osluškujemo svet oko sebe.

                                                                                                                              Dino Mustafić

ZAŠTO  SOKRAT  KAO PREDSTAVA?

          Odbrana Sokratova je Platonovo remek-delo i jedno od najcenjenijih odbrana kritičkih gledišta, moralne odgovornosti građana prema društvu i slobodi mišljenja.

          Sokrat je prvi učenjak za koga znamo da je osuđen na smrt zbog: „kvarenja omladine, nepoverenja prema vlasti i njenom sabotiranju“. Tako gledajući, Sokrat je prvi poznati disident u istoriji zapadne Evrope.

          Briljantan govor koji je Sokrat održao pre nego što je osuđen na smrt, jeste njegov pokušaj da se odbrani od optužbi i da objasni da nije imao loše namere već je samo tragao za istinom. Oni koji se plaše istine jesu oni koji su ga osudili. Ali, ko su oni?

          Slika mlade atinske demokratije koja pati od korupcije, nepotizma, trke za brzom zaradom, u kojoj se pojavljuje nova, bogata elita koja uspešno manipuliše osetljivom atinskom demokratijom, vrlo je slična našoj stvarnosti.

          Razlika je u tome što je Atina imala Sokrata i njegove sledbenike, poput Platona, Ksenofona i drugih, koji su stali ispred intelektualne alternative naspram socijalne i moralne izopačenosti. Dok su drugi filozofi pisali rasprave i govore, Sokrat je ćaskao sa sugrađanima na agori – javnom mestu, glavnom gradskom trgu, na kome su se okupljali ljudi različitih obrazovanja i profila.

          Danas su javna mesta usitnjena i uzurpirana od strane političara, korumpiranih medija, uskogrudih nacionalista i ličnih interesa „nove elite“.

          Mesto za istinsku intelektualnu kritiku modernog života – agora, danas teško da postoji. Jedina nada je da pozorište može postati agora, mesto na kome se okupljaju građani iz različitih slojeva i gde vlada dijalog, govorna reč – Sokratov omiljeni oblik komunikacije u potrazi za istinom, pravdom i moralnom odgovornošću.

                                                                                                                              Dritero Kasapi

Teatar jednog glumca

          Skoplje, počeo je sa radom 2001. godine i do sada su napravljene četiri predstave: Dnevnik jednog ludaka, prema Gogoljevom delu, u režiji Ivana Popovskog (2001), Otac od Strindberga, u režiji Slobodana Unkovskog (2003), Zoološka priča od Edvarda Olbija u režiji Bajruša Mjakua (2005), Ujka Vanja od Čehova, u režiji Slobodana Unkovskog (2006) i kao TV film u trajanju od 60 minuta, Očeva knjiga od Luana Starova, u režiji Rusomira Bogdanovskog.

          Predstavama Dnevnik jednog ludaka i Otac, Pozorište jednog glumca uspešno se predstavilo na mnogim festivalima u svetu: u Krakovu, Kairu, Budvi, Ljubljani, Prištini, Prespi, Butrintu, Sarajevu, Moskvi, Istanbulu, Kijevu, Sankt Petersburgu...

Nagrade

- Na Festivalu monodrame i pantomime u Prištini, decembra 2003, Ivan Popovski je proglašen za najboljeg reditelja za režiju predstave Dnevnik jednog ludaka, a Bajruš Mjaku je proglašen za najboljeg glumca za interpretaciju lika Popriščina.

- Na Festivalu panalbanskog glumca u Fieru, Albanija, 2003, Bjaruš Mjaku je proglašen najboljim glumcem Festivala.

- Na Festivalu evropskih glumaca 2004 u Prespi, Bajruš Mjaku je proglašen za Glumca Evrope 2004. godine.

- Na Međunarodnom festivalu monodrame u Kijevu, Ukrajina, Bajruš Mjaku je nagrađen Gran prijem.

- Na 39. Festivalu profesionalnih pozorišta Makedonije „Vojdan Černodrinski“, u Prilepu, 2004. godine, predstava Otac osvojila je sledeće nagrade: najbolja predstava, najbolja režija (Slobodan Unkovski), najbolji glumac i najbolja glumica (Bajruš Mjaku i Arta Mucaj) i najbolji set dizajn (Blagoja Micevski)